NAD SVOJIM POLETIMA PALIM

Nad svojim poletima palim
Neću da plačem i da kukam.
Preponosan da sebe žalim,
Ja pjesmu svoje propasti fićukam.

A svi što polaze u propast
Nerado na svom putu staju.
Sam sebi ja se hoću dopast.
Gle kako vedar idem svome kraju!

Samo kadikad, iznenada,
U srcu nešto me zazebe.
Protrnem. Čudan bol me svlada:
Izgubio sam sama sebe.

Zanijeme tada moja usta,
Već navikla na drske zvuke.
Oko mene je tama tako gusta.
– Eliza, gdje su tvoje ruke?

Dobriša Cesarić